Zašto je „Minsk 2.0″ mrtav: Zapad želi rat sa Rusijom, a ne mir.
Kada je sporazum Minsk 2 zvanično najavljen 12. februara 2015. godine, po prvi put je vladalo verovanje da je okončanje konflikta u najmanju ruku moguće. Činilo se da su obe strane konflikta konačno krenule putem ka mirnom dogovoru kako bi se okončao rat koji je odneo na hiljade nedužnih života u oblastima Donjecka, Luganska i okolnim regionima. Izgleda da je sve bila pusta želja.
Dok su Francuska, Nemačka, Rusija i Ukrajina pregovarale o uslovima sporazuma, u Donjecku i Lugansku se odvijala sasvim druga priča. Ukrajinske snage su nastavile da granatiraju civile u Donjecku, dok su proruski pobunjenici nastavili sporadično da se bore za Debaljcevo. Naravno, nije ni bilo za očekivati da će rat da stane dok se politički lideri okupljaju oko okruglog stola.
Međutim, nastavak konflikta nije bio jedini problem. Delovanje Kijevskih vojnih i fašisstičkih paravojnih formacija, pokazalo je da su SAD i Kijev zapravo zainteresovani za eskalaciju rata, pre nego za mir.
Ali kako je to moguće kad je ukrajinska vojska u nekoliko navrata poražena od strane pobunjenika? Prosto, SAD i Kijev su želeli da iskoriste pregovore u Minsku i eskaliraju rat u tišini, kršeći ključne odredbe sporazuma. Takoreći, Minsk 2 je bio anuliran čim je stupio na snagu.
Iako su se svi nadali i još uvek se nadaju da će Minsk 2 dovesti makar do privremenog mira, neizbežna realnost jeste da je to politički dokument, dizajniran za odnose sa javnošću, a ne pravi sporazum između dve zaraćene strane.
S jedne strane, strategija jeste da se u centar stave pregovori, uz naglašavanje da Zapad „teži miru“, što se vidi iz silnih pohvala nemačke kancelarke Angele Merkel. Zaista, Nemačka može da izgubi mnogo toga s obzirom na to da se rat u Ukrajini nastavlja.
Stav Berlina je da se Evropa kockala sa Ukrajinom i izgubila, a da su pregovori uspostavljeni kako bi se smanjile tenzije sa Rusijom i Evropa povukla iz sve opasnijeg rata. Međutim, istog trenutka kada je Merkelova sela za sto naspram Putina u Minsku, njeni partneri u Vašingtonu su se odlučili za mnogo agresivniju i opasniju politiku.
Istog dana kada su se odvijal pregovori u Minsku, 11. februara, Reuters je objavio da je vojska SAD odlučila da obučava Ukrajince u martu. Dakle, dok su Merkelova i Oland nudili grančicu masline, vojni zvaničnici SAD su opisivali na koji način će Vašington eskalirati rat.
Komandant vojske SAD u Evropi, Ben Hodžs, rekao je: „Obučavaćemo ukrajinsku vojsku za bezbednosne zadatke, medicinske zadatke, za funkcionisanje u okruženju u kojem Rusi ometaju komunikacije, ali i kako da se odbrani od ruske i pobunjeničke artiljerije“.
Na šta Hodžs tačno misli pod „bezbednosnim zadacima“? Da li se to odnosi na kontrolu ulica okupirane teritorije Ukrajine? Čitava priča se svakako slaže sa Porošenkovim upozorenjima da će se uvesti vojna uprava na ulicama Ukrajine.
Hodžsova izjava je sastavljena tako da napravi iluziju da će vojne snage SAD pružati samo obuku i podršku za „odbranu“. Ipak, jasno je da se takav vid obuke neće završiti samo na odbrani i da je pravi cilj kontranapad.
Naravno, Hodžs nije jedini koji ukazuje na planove SAD. Sam predsednik Obama je rekao uoči pregovora u Minsku da se razmatra mogućnost o slanju smrtonosnog oružja za odbranu i da SAD razmatraju o drugim opcijama za pomoć Ukrajini da se odbrani od ruske agresije. U prevodu, SAD žele da eskaliraju rat time što će pružiti dodatnu matterijalnu podršku Ukrajini u nadi da će Rusija odgovoriti na neki način, a zatim će okriviti Rusiju za eskalaciju koju su sami započeli.
Dakle, s jedne strane Nemačka i Francuska zagovaraju mir, dok SAD zagovaraju rat. Iako to ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje za sve one koji prate dešavanja u Ukrajini, jasno je ilustrovano do koje mere su SAD i NATO svesni neizbežnog vojnog poraza Kijeva.
Minsk 2 je propa pre nego što je uopšte bio i napravljen. Ipak, nameće se pitanje da li su odredbe tog sporazuma uopšte izvodljive za implementaciju?
Minsk 2: Strani elementi.
Jedna od ključnih odredbi sporazuma se odnosi na prisustvo stranih elemenata i njihovo povlačenje. Sporazum poziva na „povlačenje svih stranih oružanih formacija, vojne opreme i plaćenika sa teritorije Ukrajine pod nadzorom OEBS-a“. Takođe se navodi da mora doći do „razoružavanja svih ilegalnih grupacija“. Smatra se da su Zapad i Porošenko odgovorni za ovu odredbu, pošto od samog početka smatraju da su proruski pobunjenici u stvari „strani teroristi“.
Zaista, prema toj odredbi, svi volonteri iz Rusije, Španije, Francuske, SAD i drugih delova sveta koji su došli da se bore na jednoj od strana, moraju da se povuku sa teritorije Ukrajine. Naravno, očigledno je da je Moskva pristala na tu odredbu jer je svesna da Kijev i Vašington ne mogu da je ispoštuju. Plaćenici SAD se u Ukrajini bore od samog početka.
Prema nemačkim obaveštajnim službama, bar 400 plaćenika SAD iz firme Academi ili Blackwater (koji su odgovorni za ratne zločine u Iraku i na drugim mestima), deluje u Ukrajini od samog početka konflikta. Samo njihovo prisustvo u Ukrajini bi trebalo da natera ljude širom sveta da se zapitaju.
Naravno, gore navedena informacija je samo deo koji je iscurio u nemačke novine. Ko zna koliko još formacija SAD i NATO plaćenika ima u Ukrajini i koliko ih je bilo od početka konflikta.
Ne smemo zaboraviti silne snimke i fotografije, ali i svedočenja koja dokazuju da su ove grupe aktivne u Ukrajini. Krajem 2014. godine, ITAR-TASS je objavio da će 3,5 miliona dolara biti potrošeno na obučavanje „eksperimentalnog bataljona“ sa 550 ukrajinskih vojnika.
Ukrajina-vojska-placenici.
Sveukupno, umešanost plaćenika SAD i NATO-a u Ukrajini je ogromna. Međutim, to nikako ne dospeva do mejnstrim medija na Zapadu.
Dakle, SAD istovremeno govore da „razmatraju“ o naoružavanju ukrajinskih snaga, dok sa druge strane već imaju svoju vojsku u Ukrajini. One jednom rukom drže nož pod grlom, a drugom prislanjaju pištolj na slepoočnicu. Toliko o Minsku i diplomatiji.
Dok političari pregovaraju o miru i povlačenju teške artiljerije, SAD pažljivo eskaliraju ovaj već vidno propali zastupnički rat. Na taj način Vašington potkopava interese svojih evropskih partnera i bilo kakve izglede da će nastati mir. Ali u tome je i poenta, zar ne? SAD nemaju ništa protiv da Ukrajina gine, dok oni upiru prstom u Moskvu. Kome god da idu na dušu, krvave mrlje nevinih u Ukrajini nikad neće biti oprane.
Kada bi se sporazumi iz Minska poštovali, konflikt bi se završio. Ukrajinci to žele. Novorusi takođe to žele, ali SAD ne žele. SAD neće odustati dok ne isprovociraju Rusiju.
Interesantno je da, iako Kijev ne pristaje ni na kakve kompromise, Novorusija i dalje prati sporazume i da je počela da povlači tešku artiljeriju.
170
